MONOLOG JEDAN - KRATAK

Rekli su mi da vi ne postojite, da ste mrtvi.
Niste? A zašto niste odgovorili na to pitanje?
A... onda... znači, ja sam mrtav?
To hoćete da mi…
Pa ja govorim, kako bi to bilo moguće da sam mrtav?
Nije moguće. Lažete.
Ja lažem?
Jeste, da, u pravu ste, ja lažem. Pa šta da radim kad sam takav...
Kako bih rekao...
Mrtav.
Da, mrtva persona.
Al’ mrtvi, izvinite, ne lažu, mrtvi su.
Ćute oni, samo to rade.
Ma kako nije baš tako?
Jeste, kažem.
Nije?
Je l’ ste sigurni?
Nema nikakve istine... uopšte nema?
Baš sigurni?
Dobro, važi.
Ali... dobro.
Onda nema smisla ono što sam do sada dokazao.
Ništa nema više smisla.
Onda...

Ćutaću.